A cluster of galaxies about 614 million light years from Earth. In the constellation Columba ("dove") visible in the Southern Hemisphere.

Internet mi je doneo mnoga dobra, prizore, događaje i ljude, sve i svašta što mi inače nikako ne bi bilo dostupno. I često osetim ćutljivu zahvalnost na svim i raznim poklonima interneta koji su istovremeno i blizu, kao na dohvat ruke i daleko kao zvezde na najvećoj mogućoj udaljenosti koju možemo zamisliti.

A upravo je o - zvezdama reč. Onih koje jesu (valjda) i onih koje (vrlo verovatno) već davno ne postoje, ali mi vidimo njihovu svetlost, mada su (po svoj prilici) davno zgasle.

Jedna sjajna stranica interneta obeležila mi je i današnji dan:

Univerzum na dlanu, galaksije i zvezde, sva čuda za razgledanje i sve je samo "a click away"

"Klik na link" koji od sveg srca preporučujem otvara 3D "mapu" Univerzuma koji poznajemo (i ponekad za vedrih zimskih i letnjih noći, daleko od veštačkih svetala i vidimo), interaktivnu mapu na kojoj se po volji možemo "vrteti" kroz galaksije, planete i zvezde, učeći pri tome najosnovnije stvari o njima.

Meni poklonio internet - ja poklanjam dalje, možda još nekog obraduje...

A kad se i ako umorimo od "hvatanja" zvezda po galaksijama koje (ne)postoje  isti taj internet donosi na poklon tri sjajne stranice koje takođe - poklanjam dalje:

Čudesna mesta na Zemlji (deo prvi)

Čudesna mesta na Zemlji (deo drugi)

Čudesna mesta na Zemlji (deo treći)

Osim što su fotografije majstorski urađene (same po sebi) jednako tako su majstorskim okom odabrana i - mesta, čisto uživanje za razgledanje...

Sve ove razne lepote pronađene u beskrajnom okeanu interneta, kao poruka u boci bačena ko zna gde i kada i (malo dopisano) - prosleđeno dalje...da se ne zaboravi kako su nam sve te i mnoge druge razne lepe stvari često na dohvat ruke i odmah tu - iza ćoška...

Šmira, fol, kobajagi - onokad nije stvarno, ali - jako liči.

Nekad davno prikazivana je reklama za keks čiji je ime  bilo "Bakin kolač", a glumica (sjajna Radmila Savićević) nakon što nevoljno proba keks, s upečatljivim izrazom lica kaže -  "liči".

Asocijacija na staru reklamu "pozvana" je kroz razgovor kojem je tema bila - koliko i kako ljudi "šmiraju", "foliraju", pokušavaju da sve i svašta "kobajagi" prikažu kao stvarno i istinito, kao potkrepljeno činjenicama ako se radi o nekoj temi koja bi morala biti laka i jednostavna za dokazati ako zaista postoji ili za neku emociju koja bi (takođe) morala biti jednostavna i laka za osetiti da stvarno postoji, da je istinita, stvarna.

Ali - izgleda ne biva tako.

Izgleda biva da se mnogo češće šmira, folira, kobajagi razume u nešto nego što se uloži truda da se događaj, ljudi, prizori, emocije opišu bez svega toga, jednostavno, onakvi kakvi jesu.

Izgleda da je mnogo češće da se ponašamo kao Radmila Savićević u reklami - tvrdimo da je nešto takvo kakvo je ostavljajući dovoljno prostora da se misli i da baš ne mislimo tako.

 (Lawmakers from the leftist Palikot's Movement cover their faces with masks as they protest against ACTA, Warsaw, Poland, Thursday, Jan. 26, 2012, Source: Alik Keplicz)

Ne znam kad "šmira, fol i kobajajgi" čine više nevolja ljudima - da li kada ih upotrebljavaju u privatnosti komunikacije svojih emocija ili kad ih upotreblajvaju na svom poslu, čime god se bavili.

Neutaživa potreba da prikažu da osećaju nešto što ustvari ne osećaju i neodoljiv izazov da se na poslu kojim se bave "prave" boljim  nego što jesu ili neizbežna želja da prikažu da se razumeju u nešto u šta se sasvim malo ili uopšte ne razumeju, čitav "šmira" svemir se izgradi od činjenica koje ne postoje, od emocija koje ne postoje, od znanja - koje ne postoji.

I svi, nekako ćutke, kao da pristajemo na to, a kad god nas prepoznaju kao ljude koji ne pristaju - nazivaju nas "čudacima", "neprilagođenima", "van sveta" i sličnim nazivima kojima se pokušava dokazati da je prećutni dogovor grupe da se "svi pravimo" da jeste nešto što nije ustvari ispravan, dobar, etičan. A - nije i ne može biti, naravno.

I koliko god imala razumevanja (ne i opravdanja, samo objašnjenja i razumevanja) za "šmiru, fol, kobajagi" ponašanje neke grupe, male ili velike, jer je to ponekad jedini način da grupa "opstane", toliko nemam ni razumevanja ni objašnjenja (a o opravdanju i da se ne priča!) za slučajeve kada neko prikazuje svoje emocije, a one su ustvari "šmira, fol, kobajagi".

Nešto kao "bakin kolač" - samo "liči" na emociju, a ustvari ipak - nije.

Kad sve i svašta o tome šta je sve "šmira, fol, kobajagi" promislimo i razmenimo, lako uočimo da su nam možda i zbog svega toga tako dragocena ljudska bića s kojima u komunikaciji potpuno izostaje i šmira i fol i kobajagi.

S kojima se može samo tako - postojati.

Retka vrsta ljudskih bića, sasvim retka, ali tim vrednija da ih "čuvamo i pazimo da nam duže traju".

Kažu da je Alfred Hičkok jednom na pitanje Ingrid Bergman o tome kako da odlgumi nešto rekao jednostavno "Fake it, Ingrid, fake it! Everybody does it".

Sasvim je moguće da je veliki majstor bio - sasvim u pravu...

Šmira ruleZ, izgleda.... :)

Univerzum na dlanu ili - kako izgleda 6 minuta kada bi (osim imaginacije i kreativnog prikaza) stvarno mogli da proputujemo 13,7 milijardi godina za 6 minuta, a krećući se brzinom svetlosti.

O tome je reč u ovoj prezentaciji koja je, koristeći sve do sada poznate i dostupne podatke o našem Univerzumu napravljena u razmeri, tačnoj, a sa ciljem da nam se prikaže celokupno poznati Univerzum kada bismo imali prilike da putujemo nezamislivo i nedopustivo brzo za sve osim za - fotone, koji stvarno tako "putuju".

Animacija prikazuje šta sve vidimo kada se od planete Zemlje udaljimo jedan sat krećući se brzinom svetlosti, jedan dan, jednu godinu, milion godina, sto miliona godina,...pa sve do trenutka od pre 13,7 milijardi godina u koji se "vraćamo" sve vreme se krećuči brzinom svetlosti, odnosno brzinom od 300 000 kilometara u jednoj sekundi.

Užitak prizora ovog "putovanja" zaslužuje gledanje na celom ekranu...

Čini se kao da, gledajući vizuelizaciju načinjenu na osnovu ukupnog prikupljenog znanja o Univerzumu, ustvari gledamo san koji je davno, poetski, sanjao William Blake.

Noćas je - bogojavljenska noć.

Običaji vezani za tu noć su različiti, "vuku korene" izgleda i iz paganskih vremena, a ispunjena je različitim ritualima u različitim kulturama, nekada udaljenim i u vremenu i u prostoru, a ipak - identičnih običaja i verovanja.

Šekspir je napisao komediju tog naziva. (Twelfth Night), dvanaesta noć od Božića. (po kom god kalendaru obeležavali Božić)

19. januara se u crkvama osveštava voda, za koju se veruje da ima čudesne moći.

Veruje se da se uoči ponoći Bogojavljenske noći "otvaraju nebesa", da se ukrštaju zimski i letnji, severni i južni vetrovi sveta, a da devojke mogu te noći videti lik onoga kog ljube na sasvim neobičnim mestima - na staklu, u dimu, na vodi, na nebu...

Bogojavljenska noć, takođe se veruje, ispunjava strasnu, iskrenu i jaku želju koju poželimo u ponoć, sa različitim ritualima koji se pri tome imaju izvesti.

Želja mora biti - samo jedna...nije zgoreg - pokušati, ne može škoditi da je se poželi, kako god nemoguća za ostvariti izgledala.

A ustvari, samo ono što nam izgleda sasvim nemoguće i zovemo - željom...

Julijanski kalendar je ove godine 13.januar "poklopio" sa - petkom i tako "spojio" obeležavanje dočeka Nove godine sa simbolom jednog vekovnog sujeverja o "baksuznom" datumu, (strah od petka 13. se inače zove paraskavedekatriafobija)

A Sunce ga je, svojim nepromenljivim, bistrim i svetlim  kalendarom, pozdravilo još jednim lepim izlaskom.

Srećna svima julijanska i srpska Nova godina i neka nam svima dobre želje, izrečene još jednom i danas tokom dana i večeri,  "ponište" sve što inače i u drugim mesecima naša sklonost ka sujeverju nosi kao "petak 13". (ove godine petak 13. imaćemo još i u aprilu i u junu)

Vita activa, vita contemplativa.

Jedna dobra, lepa vest je danas objavljena:

Srbija: zašto nam je bitan CERN?

"Predsednik Srbije Boris Tadić sutra će u Ženevi posetiti Evropsku organizaciju za nuklearna istraživanja (CERN) i sa generalnim direktorom CERN-a Rolf-Diterom Hojerom potpisati sporazum kojim će Srbija, ponovo posle nekoliko decenija, postati pridruženi član te organizacije."

Članak je ustvari intervju sa Aleksadnrom Belićem (i naravno da preporučujem čitanje), napravljen tim povodom:

Na pitanje  "Šta znači za Srbiju potpisivanje ovog ugovora'" odgovorio je:

"Potpisivanje pretstavlja početak procesa pristupanja, početak povratka u organizaciju među čijim smo osnivačima bili još davne 1954. godine. Osećam se veoma prijatno kada se vraćamo tamo gde sa pravom pripadamo."

I još kaže:

"Ne postoji srpska, američka ili ruska fizika – zakoni fizike su isti na celoj planeti, u čitavom univerzumu. Naš rad zato nije podložan političkim ili drugim manipulacijama, već se lako i objektivno vrednuje na međunarodnom tržištu ideja. Ukoliko uspevate da privučete međunarodne partnere da sarađuju sa vama, znači da ste dobri, jer u suprotnom niko ne bi imao razloga da sa vama sarađuje."

Aleksandar Belić, direktor Instituta za fiziku

Za mene u ovoj vesti ima mnogo, mnogo, drugih raznih detaljinih, ličnih, opštih, važnih, svakakvih vesti i podataka, ljudi i događaja, neopisivo mnogo, čitava knjiga raznih drugih informacija koje kroz moj život teku desetinama godina,

I danas je onaj redak trenutak kada se bivši i sadašnji život spoje u jednu, jedinu zajedničku tačku, kad se razne dvostrukosti kojima živimo harmonično slože (bar na koji minut)  u - jedno.

Nedostaju mi reči da opišem koliko mi je drago što će se ovaj najavljeni događaj odviti sutra u Ženevi.

Jednoj generaciji su do kraja otvorena još jedna vrata...

(mladi naučnici Instituta za fiziku, foto IPB)

I kao što to uvek biva kod trenutaka u kojima se važnim događajima spajaju naš bivši život i ovaj koji sada živimo, nedostaje mi, osim reči, i samo jedan čovek, jače i više nego kada uobičajeno i rutinama ti životi idu svojim odvojenim, mimoilaznim linijama, jedna kroz nadir, druga kroz zenit horizonta na kojem nam se sve drugo dešava...

 ***************************************************************

DODATAK VESTI. 10.01.2012.

Srbija zvanično postala član CERNA

Izlazak Sunca jutros, fotografije za prijatelje koji su daleko, a pod istim Suncem.

Samo nigde ne izlazi tako lepo kao nad Dunavom, a u Novom Sadu :)

Jednom, davno, jedan razgovor (i poznanstvo) počelo je razmenom znanja o tačnoj udaljeosti Sunca od Zemlje. Ništa pametnije nismo imali za početak komunikacije, a i - stvarno je zanimljivo, sve u vezi sa Suncem.

Sunce je udaljeno od nas 149 600 000 km  (srednje rastojanje 1.496×10⁸ km), a svaki sunčev zrak od Sunca do nas putuje 8 minuta i 19 sekundi (at light speed), i naravno da je opčinjavalo ljude otkad je ljudi na Zemlji, ono je donosilo svetlo, hranu, toplotu i dugo je smatrano (u raznim religijama, paganskim ili monoteističkim) za posebno božanstvo kojem su ljudi pridavali sva moguća magična i čudesna svojstva. Zimska kratkodnevica decembarska (zimski solsticij ili suncostaj) je vreme u kom tri dana Sunce "stoji" na najnižoj tački horizonta, vreme najtamnije noći na Zemlji i u te dane (po Gregorijanskom kalendaru) "pada" Božić, a ti su dani obeležavani na razne načine otkad je ljudi.

I danas nam "slabo" pomažu sva moguća znanja koja imamo o našoj zvezdi (a saznali smo neopisivo puno u odnosu na sve naše prethodnike), i danas Sunce ima posebno mesto u našem ponašanju, utiče na naše raspoloženje, upravlja našim ponašanjem, kao da smi svi deca Sunca, a ne ove naše planete Zemlje. Ako i kada nju zovemo "majkom Zemljom", Sunce nepobedivo sasvim komotno možemo zvati našim "ocem" jer omogućava - život na Zemlji (koja je takođe, negde nekome daleko - zvezda).

I svako je nekad nekome rekao "Sunce moje!", bar jednom, metaforom koja jasno pokazuje koliko nam je Sunce - važno.

Poslednjih 48 sati nemam pristup ovoj svojoj stranici, internet javlja da je nema za sada iz nepoznatih razloga, a nemam pojma da li će se ovaj tekst pojaviti igde, jer mi je dostupna edit stranica, nalog i blogovi drugih blogera, sve osim moje sopstvene strane koja je - nevidljiva, kao da ne postoji.

Negde neki šašavi softver luduje po vrletima i bespućima interneta i - zagubio je moju stranicu, interesantna stvar  (nadam se da je bar drugima njihove stranice vratio, ako im se slično dešavalo) .

Pokušala sam sve što umem i potražila pomoć kako umem, ali je rezultat - ništa, nthing, null, zero, nada,...i jedino što mi je palo na pamet je da napišem post koji (bar za sada i sigurno) neću moći videti. Nikad sličniju poruku onim porukama koje se napišu i stave u bocu, pa bace u more na internetu nisam napisala - prava  "poruka u internet  boci", samo tako upućena beskonačnom okeanu internet reči i poruka.

Ustvari je - zanimljivo, dovoljno da se napiskara par reči kojima ću zapamtiti da se može pisati post - koji neću videti (a verovatno ni iko drugi).

EDIT:

i dalje, jedino što vidim kada želim da pristupim svojoj strani je ovo:

(i nema mi druge nego - odoh do policije, ako ni oni ne budu znal o čemu je reči, onda će ostati večita tajna :))

"Malo južnopacifičko ostrvo Samoa i njegov sused Tokelau napraviće vremenski skok unapred jer će večeras u ponoć u tim zemljama umesto 30. započeti 31. decembar. Za 186 hiljada stanovnika Samoe i 1.500 Tokelaua, petak, 30. decembar 2011. jednostavno će iščeznuti jer moraju da usklade svoje vreme sa Kinom, Australijom i Novim Zelandom koji su im najveći i najbliži ekomnomski partneri.

Skok u budućnost ta dva mala ostrva dolazi posle 119 godina od kada su američki trgovci naterali lokalne samoanske vlasti da usklade vreme na svojim ostrvima sa obližnjom Američkom Samoom i SAD, kako bi potpomogli njihovu trgovinu sa Kalifornijom.

Takvo računanje vremena, međutim, poslednjih godina postalo je problematično jer su Samoa i Tokelau počeli skoro ceo dan da kasne za obližnjom Australijom i Novim Zelandom. Dosta često su se dešavale situacije da neko iz administracije sa Novog Zelanda zove u ponedeljak po njihovom vremenu, a da se na ostrvima niko ne javlja jer je nedelja, kao i obrnute, da neko sa ostrva zove u petak po njihovom vremenu a da se na Novom Zelandu niko ne javlja jer je kod njih subota.

U pokušaju da to reše, vlasti Samoe u junu su usvojile zakon kojim Samoa prelazi na zapadnu stranu međunarodne datumske granice čime je poslovna saranja sa ključnim partnerskim zeljmama - Australijom i Novim Zelandom olakšana. Samoa sada ima isti datum i slično vreme kao susedne pacifičke države. Da bi se izbegle ove i mnoge druge situacije 30. decembar ove godine će jednostavno nestati.

Ceremonija promene vremena biće označena zvonjavom zvona na dva glavna ostrva Samoe kao i molitvama u crkvama. Vlada je saopštila i da će oni koji je trebalo da rade 30. decembra biti plaćeni za propušteni dan."

Zanimljiva vest o odluci "brisanja dana"  iz kalendara da bi se promenilo stanje "bivanja s jedne strane datumske granice" na planeti.

Slično kao onaj jedan sat koji po "zimskom" ili  "letnjem" računanju vremena jednom "brojimo" dva puta, jednom "ne brojimo" uopšte, preskačemo ga, pa nam se tako u toku jedne godine i oduzme i vrati, ali ova odluka na Samoa jednostavno "izbriše" jedan dan, za mnogo duži period.

A onda bi moglo i dva ili tri ili koliko god hoćeš dana - jednostavno, odlukom i to (kako se vidi) sasvim lako...

Ono što se čini nemogućim je - dodati dan, a ustvari i to može ako Samoa nekad ponovo odluči da promeni svoju "datumsku granicu", pa jednom, neke godine, imaće dva dana - 30. decembar, kao "dan mrmota", samo što se neće desiti samo jednoj osobi nego - svima.

I čini mi se da svako od nas ima svoje sopstvene dane koje bi voleo da "izbriše" iz kalendara svog života, kao što ima i dane od kojih bi rado napravili svoj "dan mrmota" neki jedan, izuzetan dan koji bi se ponavljao da se potpuno i do kraja nauživamo u njemu, jer nam je bio kratak i prekratak za sve lepo što smo nepogrešivo osećali da nam se u tom danu dešava.

Kad naiđemo na ovako zanimljivu vest, snažnije se setimo koliko je važna jedna i samo jedna sekunda koju proživljavamo, setimo se kako je važno poštovati svoje vreme i biti zahvalan na vremenu koje nam je dato na raspolaganje, da činimo s njim šta god hoćemo, jer mi jesmo naše sopstveno vreme.

I nemamo moći da "zaustavimo dan" koji nam puno znači, nemamo moći da nam se ponavlja, ali imamo moći da ga zarobimo u svilene kapsule sećanja i da ga odatle stvaramo ponovo i ponovo, kad god nam zatreba.

To, bar na kratko, ume da ublaži čežnju za ljudima, događajima i prizorima za koje nam se jednog, nekog dana, učinilo da predstavljaju sve što smo oduvek želeli da "imamo", da "budemo", da JESMO, a nije moglo, nije smelo ili nije htelo da traje duže od jednog dana, par sati, kratkog trenutka...

EDIT:

nova datumska granica

Decembar, naročito poslednja nedelja decembra, je vreme razmene dobrih želja.

Neke želje smislimo sami za sebe, neke želje nam požele neki drugi ljudi, nekih se želja setimo kao davno željenih, a nikad ostvarenih, a neke želje kao da se nametnu da ih baš mi poželimo, jer ih niko drugi neće.

Mudri ljudi kažu "pazi šta želiš - može ti se i ostvariti!"

Izgleda da neke želje želimo samo zato što duboko verujemo da nam se nikada neće ostvariti

A neke želje postoje samo zato da nas podsete da ko god zaboravi da želi, da želju smišlja ili da je poželi nekome drugom, taj kao i da zaboravi radost kojom se želje (ipak) ostvaruju.

Nailazi vreme dobrih želja...iskoristimo ga najbolje što umemo...